На путу за Хесперију
42 •
Saudade За Николу Ж .
Смрт је стари штимер клавира из Оберздорфа , и увек нађе начин да поравна рачуне , нагне се над расклопљеном партитуром где је некад започета симфонија , застане и замисли се како би могао да буде след нотних записа , а онда настави пут , у умирућем оку отвара Отрантска врата , у собама , малим Вермерима , где зацари се вечна самотност недомишљеног .
Ходаш кроз бучну гомилу и ниси свестан свега тога , не разабиреш , након много векова , да неке ствари остају исте у својој вечној непроменљивости .
Све се можда довршава негде другде , не остаје у наговештају , однекуд у себи чујеш потпуног странца , у Порт Лисабону можда , једином граду још који је опстао за поезију , јер си на ходочашћу једном Песои . Ако затвориш очи сва давнина биће пред тобом , и све оно што ти последује .
Песник у овом добу није ништа друго до изгнаник у Сопство и вечно самовање , а поезија више није за ухо , него за утискивање