Na putu za Hesperiju, Radomir D. Mitrić | Page 80

Радомир Д . Митрић
• 41
Adagio , прилог за Ars Poeticu За Драгослава Д .
Тешко је кад је душа тихи меланхолик које жигошу усуди минулог доба , и свана и изнутра , још теже је бити Медитеранац , досегнути ултрамарин у себи , заогрнут тешком босанском тамом , напросто изгубиш начин да будеш довољно личан , сличан оном што те окружава , пожелиш да си скончао , а онда осетиш потребу да успориш време , за нешто вредно што тек треба да се збуде кад компас стане у оси кретње и умири се крст сопствене смрти , кад игла нађе север на путу за Хипербореју , а срце Динарског Буде застане у синкопи , као у издаху жреца с Ганга , са слутњом да ли је достатно вредно оно што остаје иза , у смутном времену , за неко боље доба , у координатама кардиограма што памти драга лица , уписана у тлоцрт малих животних озарења . Све нас исто чека , сурово звони Палаис Јалта , ове ноћи , кад се сећам стиска твоје руке у Баховом граду , док свира One note Samba , у мом уху , у којем се гласа глас из неке древности по којем је крајња сврха у коначности , кад Протомајстор одложи мапе и небеса се скупе , око тела које је острво , кула и светионик .