Na putu za Hesperiju, Radomir D. Mitrić | Page 76

Орфеј у Ксаверској шуми Сенима Бранка Миљковића
Надгласан буком света , огарављен пејсаж као у мрачним ритовима , у којем Орфеј , на стабло ослоњен издише , невин , као оковани једрењак у ледницима поларне ноћи , бела кошуља као покров и Златари речи обешени о крошњу као будистичке заставице , као слутња о Оностраном , у твом самртном оку , чини ти се да су једино песме твоје око тебе и да их видиш у светлу месечине , Еуридика је тек авет , Лилит сугубног свеприсуства , ноћас , она коју ћеш наћи у вртлозима бића кад дамари замру и мртвачка пена на уста избије , руке су ти везане и нема никог да ти на склопљене очи придари плату за Харона , туга је твоја неутешна , сам си и изгнан , на путу за Хесперију , остављен од свих оних који су те волели и презирали у исти мах , продат као онај коме су се коцкали у одело , али неке смрти вечно трају и дуго утиру пут у тами , само што твом Пилату још име обзнањено није , иако твоја смрт прва беше предзнак великог рата , срце се стеже у грчу и већ се чује песма дрозда у јутарњој магли , наместо опела , а косови твоји верни пратиоци са мртвог тела полетеће доле негде ,