Na putu za Hesperiju, Radomir D. Mitrić | Page 62

На путу за Хесперију
32 •
Harmonia Cordis
Гласу отписујем што се у мени стани , сија као звезда на дну унутарњег зденца , где све потоње и бивше пребива .
Не осврћући се на време , које вергла као воденичарски камен , полако , ослушкујем песме , одазивајући се гласу мироносном што ту беше и у тешким годинама рата .
Тамо где настане смрт , живот се нови на њега наставља , из белина плодоносних .
Град се измиче , у ветровитом пролећу ћути будући дечак у чијим очима утиснуто је чудо стварања , између два света , овог овде и оног тамо , које дели ћудљива тишина .
Кротке се отварају обале , над морем које слави Творчеву сен , светилника што развлачи тамне засторе .
Пут се увек наставља , то је највећа благодет , незавршив као Пенолопин разбој , у ткању и чекању пролази људски век .
Множе се речи давне , Логос је мера која све равна , попонца у врту који мирно цвета у камену