На путу за Хесперију
22 •
Causa sui
Каткад се пробудим ноћу , зими , и устанем у студен собе , разастрем застор погледајући у снег што је попануо по дрветима , тихим садрузима мојој дечачкој патњи , па посматрам рој пахуља у аури уличне светиљке још увек не верујући микроскопима када кажу да оне имају правилне геометријске облике . Тако је одувек , никад нисам био склон математици , рано изабрах реч пре неголи број који ме је увек асоцирао на смрт и новац , на њихову неминовност . Тад будем скорушен изнутра као плодови неотпалих јабука које претходно кљуцаху косови , тихи монаси предвечерја , чији кљунови ствараху рембрантовски контраст , у свој тој с неба дарованој белини , тако је ваљда и са мојим животом , што наликује Лоркиној наранџи у црнини , упркос свему што ме је радостило и рушило с годинама , смех заигра у мојој утроби кад се заборавим , а онда се сетим , вратим под покривач и дуго ћутим и плачем . Тридесет ми је година , а још увек разграђујем .