Радомир Д . Митрић
5 .
• 17
То беше време чуђења , бескрајни диптих усновљеног трајања , усиновљеног рађања у пределима које сад само мртви походе , кроз тиху Марсељезу трава , где самује анђео недохода , загледан у витраж непрозирног неба . Колико вреди враћање на почетак , тамо где светле предачке очи у тамнини , без лица , тами којој не могу да приђем . Поглед уназад , насушна потреба да се траје , као умилостивити музе заборава , то је vitta nuova вертикалног успињања у себе , силазак у бездно са орфејским завршецима , са вечним губицима сопства . Порозне године су оно што остаје после свега , међувреме , испресецано синкопираним сећањима , толико мало од свега да би могло да се сажме у незавршиво , па ипак склапам крхотине огледала . У сенкама , верујући догођеном , у мандали која чува савршенство година , бербу за оносветовно , у чекању сам , замандаљен у светости уточишта које откуцава кардиограмима дивинских , драгих гласова .