1 .
Тамо где су сад угарци , расту сазвежђа дивљих трава , буја коров ванвремена , речи у пепелу , последујући добу дисања и летења . Ветар је устоличен у тишини , прамац му је кућа над којом мирно облаци се влачу , нити маховине као одраз претходившег које се не буди , никад више . Шта могу мисли , сећања бушна као саће , како да оживе покрет одвећ растаљен у давнини , тамо где сам пробудио свет у себи , детињем зену . Пресечено на некад овде и некад тамо , ово бивствовање увек је у међупростору којег сужава и тесни спољашње време . Да могу посве бих ушао у огледало памћења и изашао у тренутак кад сам веровао да се ништа неће завршити . Од свега тога само тугованка као цвеће у прозору , а бивше – невидљиво мастило .