На путу за Хесперију
10 •
У некој невероватној присности , бејасмо као еха морских ветрова који ударају о стене мохерских клифова , одлучни као Бети Дејвис у Џезебелу .
Како је тешко пронаћи острво , само за себе .
Тамо где је издвојеност једина стварност , где борхесовац-крт прави мале куле од хумуса , као подсећање на могиле , излазећи само ноћу да би уживао у златовезу звезда , једином путоказу кроз критске лавиринте подземља , у сенци запуштене баште , где софиста-скарабеј , мали Атлас , зауставља свој сунчаник , на починку , и где расте папрат , прва биљка планете , тамо да ме нађеш кад умине све и казаљке се распу .
После свега остане нагост тела .
Туга са хртовог лица , кад умине коначно подне , које раздваја на овде и тамо , као после дугог вођења љубави , туга која измиче и најискуснијем сликарском оку , тад кад безгласне су речи и кад је рука вољеног далеко , та туга остаје сведок бивших дана , згуснутих у наровима успомена , малим калеидоскопима , заптивеним воском , као једини светионик наших убогих живота .