Радомир Д . Митрић
• 9
две таблице Мимнермових стихова , још је мирисала на мирту , а крила јој још дуго исијаваху светлост , дуго пошто је сунце зашло , као да беше она иста , божанског порекла , која је Орфеју осветљавала пут кроз тамне пределе Хада .
Тако се траје у вечности , кад заувек отвориш очи .
Остају предели у зеницама , статика виђеног насупрот бурама оног што се пружа пред тобом у хипнагогији неслутљивог ходочашћа . Путопис свица над суром каменином куд ходили су и преци твоји , Данте и Овидије . Песме егзила су увек мучне , као крици умирућих хаскија шибаних на смрт . Али су твоја једина судбина тамо куд ходиш , пролазећи свој сопствени Via Dolorosa .
Да превладаш несаницу , сапутника за снове , на јави нађи .
Ка Хесперији , чије капије чувају Одинови препотопски гавранови , црни као Тезејева једра , пошли смо после оне ноћи , по уласку у кабаре , имала си ретро чарапе с цртом и страсно црвену хаљину , а ја сам наликовао на битнике , са тим пољем мака у очима .