Радомир Д . Митрић
5 .
• 59
Немогуће је семантизовати мртве . Смрт остаје космос иза зида . Дубоко верујем у поезију , док говорим то , у пустињу суше се уста , гасну у прашини звезде . Сам себи човек тамничар је , Библија учи да око је у власти ђавола , Платон о карневализацији миметских слика . Са краја свода Бог се смеје , док пролази кроз пијачне прапорце , заогрнут у кострет невидимог просјака , којем су дланови вечно празни . Док рађа за заувек , а не за једном , и чуди се нашем незнању , несналажењу , нашем непревладавању првог степеника за успињање на небо – које не би ни постојало да се нисмо догодили ми , уљанице у тами .