На путу за Хесперију
52 •
Нераздвојиво
Зри бонаца , море отвара древна врата тишине , галеб , макија и дрозд су безнадежна крила крајолика у мртвом пристаништу фосилних лађа што памте прошле буре и таласе , земља се развенчава са тлом и сама постаје небо којим промичу Фебове квадриге , прстенован за оно што видим , почињем да лебдим , са сенкама , румен гроздова плáви , у синкопи дана , дишем , издишем , отварају се невидиме обале , и сунце , велики жетелац убире последње плодове лета , отписујем још ненаписану слику у прамењу поподневне магле .